logo

Mađarski dnevnik jedne beogradske filharmoničarke

Mađarski dnevnik jedne filharmoničarke…ili kako bih ja to nazvala – nastavak mađarskog dnevnika jedne filharmoničarke.

Počela sam da ga pišem pre nekih 17 godina, kada sam, kao student Ferenc List Akademije, ostvarila prvi susret sa Budimpeštom i njenom divnom kulturnom tradicijom. Moj prvi iskorak na put internacionalne muzičke scene i od tada smo nerazdvojni. Postala je moj grad, svaki put sve lepši, obogaćen nekim novim iskustvom ili poznanstvom. Grad kome se stalno vraćam. Ovaj put je bio najlepši – put muzike sa dragim kolegama iz Beogradske filharmonije, mojom muzičkom porodicom, inspiracijom i podrškom.

Kao svaka turneja i ova je započela vrevom – skupljanje ispred autobusa, nalaženje mesta, ćaskanje na usputnoj pumpi, uz neiszostavnog i dragog nam paparazza, Marka Đokovića, koji beleži svaki naš korak. Budimpešta nas je dočekala u svom nejlepšem ruhu- predbožićnoj atmosferi, okićena i blještava, a iz sobe hotela smo gledali zvezde. Dekoraciju obližnje zgrade, koja se prostirala tik uz Radaj ulicu, prepunu lokala i restorana… još jedno sećanje na studentske dane. Levo od nas je svetlela monumentalna zgrada Nacionalnog muzeja, dok je sa desne strane, iz daleka dopirala vreva ulice i mirisi velelepne stare pijace Čarnok, nošenih povetarcem sa Dunava i brda Gelert.

Privatna fotografija

Tu smo. Stana i ja smo brže-bolje našle mesta za vežbanje, dok su i oko nas počeli da se čuju zvuci trube, violine, horni… Biti oboista na turneji… ah, o tome ima stvarno mnogo šala! Svi odu u obilazak, a vi se molite nebu i onim lepim zvezdama napolju da kada otvorite kutijicu, nešto od onih šarenih piskova (što liče na čokoladice Merci), zapravo i radi… i pomogne vam da izrazite sve to što želite u muzici. Da, naša večna muka, piskovi u različitim klimatskim i geografskim okolnostima…

Ali, idemo dalje. Doza vežbanja je kao tableta za smirenje. Znaš da je sve tu, prsti rade, posložiš sve u glavi, osećaju i telu i onda možeš da se opustiš i istražuješ grad. Tradicija je na svakom koraku. Od prelepih mostova, Citadele i Budimskog grada, do zgrade Bazlike Sv. Ištvana, Vigado dvorane, velike Sinagoge, jedne od najvećih u Evropi, do  zgrada mnogobrojnih pozorišta, Opere i Ferenc List Akademije, kao uvod u ono zbog čega smo tu.

Naš koncert u Palati umetnosti! Poznata kao MUPA, otvorena je 2005. godine i predstavlja odraz najmodernije akustičke arhitekture, dvoranu u kojoj gostuju najbolji orkestri celog sveta. A tu smo sada i mi. Moja Beogradska filharmonija i ja sa njom. Ne kao student, već kao umetnik. Kao neko ko je prošao veliki put i sada je tu da izazove Bartokov nacionalni melos sa komplikovanim ritmičkim kreacijama „Sedam Balkanskih igara“ Marka Tajčevića. I da opet sve to pomirimo kroz zajedničko muziciranje sa jednim od natraženijih mađarskih umetnika nove generacije, Krištofom Boratijem, kako bi na kraju izrazili svoj pravi karakter i potencijal izvodeći  “Žar pticu” Igora Stravinskog.

Foto: Marko Đoković

Koncert je fokus. Momenat kada sav adrenalin usmerite da popalite lampice i senzore  u vama. Momenat koji proživljavate, kada ste prisutni i budni za najtananije senzacije, kada osećate tačno gde je ko, kao i muzika koju stvarate. Magija koja vas čini drugačijima, a koju tako nesebično delite sa publikom i ljudima oko vas. Kada dajete sebe i dobijate nazad još više. Dobijate osmehe i ogromni aplauz koji se širi ovom divnom dvoranom nacionalnih boja i koji prerasta u ritmičko aplaudiranje taržeći bis…

Privatna fotografija

Ah, pa daaa, to je mađarska publika! Uspomene opet naviru, minule godine i privilegija sedenja na drugom spratu Akademije, slušajući najbolje orkestre i umetnike… Sada je privilegija biti jedan od tih umetnika koji kao božićna zvezda obasjava MUPU iznutra muzikom i sedi sa ove strane podijuma sa dragim kolegama, a najveća privilegija od svih je biti filharmoničarka!

Leave a reply