TURNEJA I PUTOPIS IZ AMERIKE
Sastanci, probe, vize, pripreme i tek odjednom, svi smo na aerodromu. U cik zore, stojimo u redu za čekiranje. Dugo očekivana i najavljivana turneja Beogradske filharmonije po Americi je zaista počela. Radost i ponos. Konačno sam postala svesna da idemo i ovi osećaji su me ispunili u trenutku. Četiri koncerta kojima ćemo predstaviti ono najbolje od sebe, svoje kulture i države i naše institucije. Uz ogromnu podršku prijatelja i medija smo krenuli na put.
Budim se. Pomeram zavesu, još je tamno. Pogled mi zaklanjaju visoke zgrade i tek negde na vrhu nazirem nebo. »Pa ovde nema ni ptice«, dodaje moja cimerka Stana.. Čikago. Grad koj je već jednom ostavio utisak na mene. Prva atrakcija prošli put je ovog puta bila razlog dolaska- Simfonijski centar i koncert sa mojom Beogradskom fiharmonijom. I to određuje tempo dana- obilazak u nekom ostatku dana ispresecanog vežbanjem i prijemom u ambasadi, jer, naravno, Čikago je centar najveće srpske dijaspore u Americi. Centar džeza i različitih muzičkih pravaca, gangsterske ere 20-ih godina, ogromnih oblakodera sa kojih se pruža predivan pogled na ceo grad i ogromno jezero Mičigen, mogućnosti je mnogo. Prolazeći pored Harris teatra za moderan ples i muziku, stižem do ogromnog Jay Pritzker paviljona za koncerte na otvorenom, na kom se dešava Grant park muzički festival. Muzika. A preko puta sedište čikaškog orkestra, Simfonijski centar u kome nastupamo sledeći dan.
Shvatam da ono sa pticama od jutros nije baš istina.. Nije da sam ih tražila, ali u okrilju Milenijumskog parka se prepliću kultura, arhitektura i priroda. Klaud gejt mami turiste i kao veliki svetleći pasulj reflektuje okolinu i nebo iznad sebe. Vrigli skver, Lori bašta, kraljevska fontana i zimsko klizalište su iznenadjenja koje vam nudi Milenijumski park, a za čije su postojanje zaslužni imućni građani i preduzetnici Čikaga. Ime svake ove građevine označava svog donatora. I to ukazuje na činjenicu da se era podrške kulturi i obrazovanju ovde i dalje nastavlja i da nije bila karakteristika samo »starih vremena« i mecena. Vraćajući se Mičigenskom avenijom i »Magnificent mile«, udišem duh grada. Posmatram ljude, pričam sa nekima i osećam različitost. Raznovrsnost i izmešanost nacionalnosti, kultura i stilova i uživam. Prolazim pored Čikago teatra, gledam art-deco građevine i moderne oblakodere kako kao ljudi žive zajedno u svojoj različitosti, odišući starim i novim. Posle velikog požara koji je uništio ogroman deo grada 1871. godine, kreće era oblakodera i različitih stilova u arhitekturi grada. Uvode se nove, metalne konstrukcije i kreće izgradnja nekih od najviših oblakodera na svetu i u Americi: Vilis ( Sears) Tower, Tramp hotel Internacional, AON centar i Džon Henkok oblakoder. Preporučujem poslednji- što za večeru, što za koktel i piće sa prijateljima. Pogled je neprocenjiv, a osećaj je kao u filmu. Ogromno plavetnilo mičigenskog jezera u pozadini, dok vi uživate pijući koktele na 95. spratu jedne od najviših zgrada Čikaga.
Kao dom gospela, džeza, soula i hip- hopa, neizostavno nastavljamo u tom pravcu. Naplata ulaza je redovna stvar u klubovima Čikaga, a da li ćete sesti za sto ili za šank, odrediće broj pića koji morate da konzumirte. Crna soba (The Backroom) je bio naš izbor, gde smo spojili odličan bend, probali lokalno čikaško pivo i uživali sa ekipom iz orkestra, pa čak i plesali. Ako želite nešto više »Chicago style«, obavezan je Zeleni mlin (Green Mill). Klub u kom su se 20-ih godina okupljali Al Capone i neki od glavnih gangstera grada. Svaki klub nudi hranu uz piće i odlična je varijanta u kojoj smo pored lokalnog piva doživite ukus pizze, sendviča ili hot-doga »a la Chiago«. Posle svega ovoga, kao pobornik zdrave ishrane, prelazim na sveži market i Mariano’s kuhinju, jer koncert zahteva lak stomak i svežu glavu. Koncentracija. Izlazak na binu Simfonijskog centra je pre par godina bio san. Sada je stvarnost. Puna dvorana i prvi koncert, naša želja da damo sve od sebe, turneja koja počinje i veliko oduševljenje publike, aplauz.
Posle Čikaga je krenuo svakodnevni put. Ustajanje, pakovanje, autobus i novi grad. Klivlend nas je dočekao sa kišom i nekim čudnim polu-mrakom. Kao identitet industrijskog grada. Severance hall, dvorana klivlendskog orkestra nas je očarala svojom akustikom. Put i umor su zaboravljeni. Izgrađena donacijom preduzetnika Džon Long Severansa, dvorana je posvećena njegovoj preminuloj ženi. Originalno ne najbolja akutsika je postala ono što je danas, zahvaljujući Džordžu Selu, dirigentu orkestra, na čiju inicijativu su se desile arhitektonske izmene zbog kojih ova sala danas ima vrhunsku akustiku. Omogućila je neverovatnu saradnju čoveka, instrumenta, zvuka i dvorane i postali smo još sigurniji u neophodnost slične dvorane u našoj zemlji, koja i jeste glavni cilj ove turneje.
Da je za odlične rezultate neophodna ideja, stručnost i pravi tim ljudi, potvrđuje nam dvorana Stratmore hol. Deo muzičkog centra u glavnom gradu Amerike, Vašingtonu, izgrađena je u saradnji sa stručnjacima s područja arhitekture akustike i konsultantima projekata za pozorišta i teatre. Rezultat je impozantna dvorana obložena drvetom sa oko 2000 sedišta. Moje prvo pitanje je bilo kako ispuniti zvukom ovakvu dvoranu, kako dopreti do poslednjeg slušaoca u njoj?! Ali dobra akustika pomaže. Čak štaviše, dvorana je okarakterisana kao prvoklasan prostor za muziku u kojoj redovno nastupa Baltimor simfonijski orkestar i ostale muzičke organizacije sa područja Vašingtona.
Generlni utisak je bio da turneja raste. Išli smo ka boljim dvoranama, shvatili da puno možemo i imamo još više prostora da dalje rastemo. To nam je definitvno dokazao poslednji koncert u Njujorku i dugo očekivanom Karnegi holu. Usled mešanih kultura, Njujork je prozivan glavnim svetskim gradom kulture, gde se kao centar plesne, muzičke i vizuelne umetnosti izrodio pravac »harlemska renesansa«. Centar je džeza, punka, hip-hopa, kao i jevrejsko- američke umetnosti. Central park gosti letnji festival sa beplatnim predstavama koje finansira grad. Na par koraka dalje je i Linkoln centar u kome su smešteni Metropoliten opera, Džulijard škola za muziku, dramu i ples, NY Balet. Deo grada nazvan »gornji Karnegi« predstavlja »muzejsku milju« kojoj pripadaju Gugenhajm i Metropoliten muzeji kao jedni od najvećih na svetu. Krenete li ka Times skveru, nailazite na potez od oko 40 brodvejskih pozorišta i to je verovatno najneprohodnija pešačka zona igde. Arhitktura nastavlja tradiciju pokrenutu u Čikagu, od kojih se izdvajaju Rokfeler centar, zgrada Karjsler, Empajr stejt bilding i svetski trgovinski centar. Na pitanje kakav je Njujork, svima kažem- moderna džungla. Šta god smislili, naći ćete ovde. Neverovatna multukulturalnost, brzina života i ljudi sa svih krajeva sveta su doprineli ovakvoj atmosferi, pri čemu grad u velikoj meri finansijski podržava ovaj imidž.
Do sada se već može pretpostaviti da je dvorana Karnegi izgrađena zahvaljujući gospodinu Endru Karnegiju, čije ime i nosi. 1891, na njenom otvaranju je dirigovao P. I. Čajkovski. Bila je sedište njujorške filharmonije do prelaska iste u Lincoln centar. Izgrađena od terakota cigle, zgrada odiše duhom starog Njujorka, dok 1962. dobija status nacionalnog istorijskog spomenika. Gostila je najveća imena klasike do popularnijih žanrova i imena kao što su Djuk Elington, Beni Gudmen, Glen Miler, Bitlsi. Karnegi hol je želja i san svakog muzičara. Istorija. Centar centra kulture i umetnosti Njujorka. Centar u kome nastupaju vrhunski umetnici sa područja klasične muzike, a isto tako i područja popa, džeza i roka. To je muzički epicentar. I naš plakat je na njegovom ulazu. Odgovornost, želja, fokus. Poslenji koncert sa najviše snage. Kao i u Čikagu, uz nas je i neverovatni Željko Lučić, koji peva u Metropolitenu. Karakter operske scene, toplina, kontakt i blizina publike, sve to čini Karnegi hol. I sve je to pokrenulo ono najbolje u nama i dovelo do najlepšeg koncerta turneje, do našeg najboljeg u tom trenutku. I tu sam shvatila. Pratiti svoje želje i ciljeve. I verovati u sebe. Treba pobediti svoje staro i izboriti bolje novo, ostati sebi dosledan. Gde god na planeti da se nađeš.