MEHTA I JA – DNEVNIK JEDNOG FILHARMONIČARA

Sećam se svog prvog susreta sa velikim maestrom… Bilo je to ubrzo nakon što sam došla u Beogradsku filharmoniju. Dubrovnik, 2011. Kako sam se tada osećala? Upravo kao što se oseća naš novi član Nikola pred ovaj koncert. Bilo je tu dosta uzbuđenja, ushićenosti i treme. A onda, ulazak maestra u dvoranu… Unosi neverovatan osećaj topline i dostojanstva, a u isto vreme opuštenosti i jednostavnosti. To je karakteristika velikih ljudi koji znaju šta rade i drže sve pod kontrolom.

Trenutak koji nikada u životu neću zaboraviti jeste taj Brams i dolazak prvog sola u koji me je uveo mirnim i sigurnim pogledom. Otvorio je prostor u kom sam se izrazila u potpunosti kao ja. Bio je tu, pratio me do kraja, a u isto vreme puštao da budem slobodna u izrazu. I to je momenat u kom se prepustite i pretačete iz sebe ono najdublje i najintimnije u muziku.
Mehta je sada ponovo tu. On je apsolutni superstar klasične muzike oko čijeg imena vlada velika fama. Ali kada uđe u prostoriju, on unese takav mir. Nikoga ne omalovažava, gleda svakog od nas i unosi potpunu prirodnost koju prenosi dalje. On stane ispred nas i sve se promeni. To je njegova jedinstvenost. Ima puno dobrih dirigenata ali nema svako taj dijapazon koji odobrava toliki broj ljudi. On jednostavno sve zna!
Postoji trema pred svaki koncert, ali meni je, kad sviram sa takvim ljudima, mnogo lakše. Početak Malerove simfonije je jako pipav jer treba da dočaramo jutro i buđenje prirode. Pa onda dođe taj treći takt gde je potrebna puna koncentracija, fokus, bukvalno zen. A ja ne brinem, zato što znam da ću moći da se oslonim na njegov siguran pogled.
Maestro stoji kao deo nas, a mi postajemo refleksija njegovog znanja i umeća. Zajedno ulazimo u sasvim drugu dimenziju postojanja u koju uvlačimo i publiku. Vreme prestaje da postoji, ne razmišljate ko ste, gde ste i odakle ste, svi smo jedno, prožeto zajedničkim osećajem bestežinskog stanja. To je smisao muzike. Smisao koji nam Mehta nesebično deli.